Sada se već nazire kraj pandemije, piše Sara Ženg za magazin Atlantik
Okončana je neizvesnost, iščekivanje pozitivnih naučnih ishoda koje smo čekali je privedeno kraju. Izgleda da su, za sada, dve vakcine delotvorne, a trebalo bi da usledi još barem nekoliko.
Uprkos svemu što su naučnici učinili kako bi ukrotili razuzdani biološki mikro-svet, još uvek postoje stvari koje leže izvan domena ljudskog znanja. Kovid-19 je krajem 2019. bio jedan od takvih alarmantnih podsetnika u trenutku kada se pojavio, bez jasnog porekla, pronašavši u ljudskom telu naivne, nesvesne domaćine. Čak i kada je nauka počela da razotkriva mnoge misterije ovog virusa – kako se širi, kako prodire kroz ćelije, kako ubija – jedna od temeljnih nepoznanica koja se nadvila nad čitavu situaciju s vakcinama, pandemijom, kao i našoj kolektivnoj ljudskoj sudbini bi se moglo svesti na pitanje: Vakcine mogu zaustaviti brojne viruse, ali ne i sve njih. Da li bi mogle da zaustave ovaj?
Sad znamo da je odgovor – da. Gromoglasno da. Fajzer i Moderna su odvojeno objavili preliminarne podatke koji sugerišu da su njihove vakcine u preko 90% slučajeva efikasne, daleko više nego što su mnogi naučnici očekivali. Nijedna kompanija nije u punom obimu javno podelila svoje rezultate i podatke istraživanja, ali su nezavisni odbori za praćenje kliničkih ispitivanja pregledali rezultate, a američka FDA će uskoro ispitati vakcine radi odobrenja za njihovu hitnu proizvodnju i primenu. Ako se set ovih podataka u međuvremenu neočekivano ne preokrene, početne doze bi trebalo da budu dostupne u decembru.
Zadaci koji su pred nama – masovna globalna proizvodnja vakcina protiv korone, njihova distribucija hladnim ili čak ultrahladnim lancem – ali i nagovaranje opreznih Amerikanaca da ih preuzmu – nisu trivijalni, premda su svi oni u domenu naših znanja i predviđanja. Najteži trenutak je okončan: Rešena je naučna nedoumica zapretena u osnovi procesa pronaaska ove vakcine. One deluju. I zbog toga možemo da zajednički odahnemo. „Sad nam je jasno da će vakcine biti naš izlaz iz ove pandemije“, kaže Kanta Subbarao, virusološkinja s Instituta Doerti, koja je proučavala ove viruse od samog izbijanja epidemije.
Otkriće vakcina protiv virusa identifikovanog pre samo 10 meseci je izuzetno naučno dostignuće. To su najbrže vakcine ikad razvijene, sa marginom koja se meri ne u mesecima već godinama. Gotovo od prvog trenutka, onog dana kada su kineski naučnici u januaru podelili genetsku sekvencu novog korona virusa, istraživači su se bacili na osmišljavanje vakcina koje bi mogle da „obuče“ naš imunološki sistem, “instruirajući ga” kako da prepoznaje tada još neimenovani virus. Trebalo je da identifikuju odgovarajući „komadić“, genetsku sekvencu virusa koji bi se potom pretvorio u vakcinu, a jedan od obećavajućih ciljeva bili su tretmani nad proteinimačija forma podseća na „šiljke“ (tzv. spajkovi) koji se nalaze na spoljašnjoj strani novog virusa (targetovani protein za vakcinu nije sa dna ovojnice ili membrane virusa, već iz njegovih šiljaka). Vakcine Fajzera i Moderne oslanjaju se na “genetski ključ” ovog proteina, kao uostalom i mnogi drugi kandidati za vakcinu, koji su još uvek u fazi razvoja. Ovi početni uspesi sugerišu da je takvaa strategija bila nadasve delotvorna; još nekoliko COVID-19 vakcina bi uskoro moglo da uspešno prođe kroz „ciljnu liniju“ efikasnosti. Da bismo vakcinisali milijarde ljudi širom sveta – i time pandemiju blagovremeno priveli kraju – trebaće nam sve moguće uspešne vakcine koje smo sposobni da izmislimo, a potom i proizvedemo.
(mRNK je molekul ribonukleinske kiseline koji kodira “hemijski tlocrt”, koji ribozomima nosi informaciju o nizu po kojem će povezivati aminokiseline radi proizvodnje jednog određenog proteina. mRNK se prepisuje iz “predloška” odnosno “tlocrta”, koda prvobitne dezoksiribonukleinske kiseline, i nosi kodirajuću informaciju do mesta sinteze proteina – do ribozoma. Tamo je polimer nukleinske kiseline “preveden” u polimer amino-kiseline (protein). Kao i u DNK, u m(RNK) je genska informacija kodirana u sekvenci nukleotida, koji su grupisani u kodone (triplet nukleotida); svaki od njih se sastoji od tri baze. Svaki kodon kodira specifičnu aminokiselinu, izuzev STOP kodona, koji završavaju sintezu proteina.
Ovaj proces zahteva dva druga tipa RNK: prenosnu RNK (tRNK) i ribozomsku RNK (rRNK). Prenosna RNK je manja vrsta RNK. Posreduje prepoznavanje kodona, a svaki molekul tRNK dostavlja jednu odgovarajuću aminokiselinu koja se vezuje u rastući lanac proteina. Ribozomska RNK je centralni deo sistema za proizvodnju proteina).
Nije, međutim, slučajno niti iznenađujuće što su Moderna i Pfizer prvi prošli kroz cilj. Obe su kompanije položile svoje adute na razrađivanje nove i dosad nedokazane ideje upotrebe mRNK, koja ima dugo obećavanu prednost brzine (efikasnosti). Ova ideja je preživela ispitivanja, da bi se, po svemu sudeći, ispostavila kao pobedničko rešenje. Ukoliko mRNK vakcine pomognu da se okonča pandemija i uspostavi normalan život, one bi, takođe, mogle da otvore i jednu sasvim novu epohu u razvoju vakcina.
Ljudski imuni sistem poseduje sjajne kapacitete, ali neko ko je neobučen i neuvežban ne bi znao kako i gde da usmeri svoju “vatru” (kolokvijalno rečeno, „ne zna gde udara“). I tu, onda, nastupaju vakcine.
Vakcine predstavljaju bezazleni „snimak“ patogena, „traženi“ poster, sliku, ili matricu, ako tako želite, predložak koji priprema imunološki sistem da prepozna određeni virus onda kada se dotični pojavi. Tradicionalno, ovaj „snimak“ može biti u obliku oslabljenog ili inaktiviranog (neaktivnog) virusa, ili posebno karakterističnog virusnog molekula. Ipak, ti pristupi zahtevaju od proizvođača vakcina da proizvode viruse i njihove molekule, što zahteva vreme i stručnost; Oboje je nedostajalo tokom pandemije izazvane novim virusom korone.
Vakcine tipa mRNA nude nam pametnu prečicu. Mi, ljudi, ne moramo intelektualno da razrađujemo kako da “napravimo” viruse; naša tela su već vrlo, vrlo dobra u inkubaciji, dakle, proizvodnji samih virusa. U trenutku kada smo zaraženi koronom, ona nam u tom trenutku „preotme“ našu ćelijsku mašineriju, pretvarajući ih u minijaturne fabrike koje sa svoje “proizvodne trake” dalje izbacuju zarazne viruse. Vakcina protiv mRNK preokreće ovu ranjivost u snagu: A šta ako bismo bili u stanju da sopstvene ćelije „prevarimo“, pa „napravimo“ samo jedan pojedinačno bezopasan, mada vrlo prepoznatljiv virusni protein? Šiljak proteina korona virusa odgovara ovom opisu, a “uputstva” (genetski kod) za njegovo pravljenje mogu se „ukodirati“, odnosno, „ušitati“ u genetski materijal koji se naziva mRNK.
Obe vakcine, Modernina i Fajzerova, plod su njihove saradnje sa jednom manjom nemačkom kompanijom, BioNTech. Ova vrsta vakcina je, zapravo, „pakovanje“ tek malo modifikovane mRNK iz proteina koroninih šiljaka, unutar malog zaštitnog, mehura masne likvidne membrane (zapravo ulja). Ljudske ćelije zauzimaju ovaj „mehur“, i naprosto slede genetska njegova „uputstva“ kako bi proizvele određene belančevine. Ćelije zatim prikazuju ove proteinske šiljkove, predstavljajući ih imunom sistemu kao „čudnovate ukrasne kugle za jelku“ (strange baubles). Prepoznajući ove virusne proteine kao strana tela – što na neki način i jesu – naš imuni sistem počinje da gradi svoj defanzivni arsenal kako bi se pripremio za trenutak kada se pojavi virus koji nosi ove proteinske šiljkove.
Ovaj celokupni proces oponaša korake u procesu infekcije bolje od nekih tradicionalnih vakcina, što sugeriše da mRNK vakcine mogu izazvati bolji imunološki odgovor na određene bolesti. Kada ubrizgate vakcine napravljene od inaktiviranih virusa ili njihovih komadića, one ne mogu da uđu u ćeliju i ćelija ne može da ih „predstavi“ imunološkom sistemu odnosno, prepozna ih u celosti. Te vakcine i dalje mogu da izazovu proteine koje nazivamo antitelima, i koja neutrališu virus, ali teže podstiču T ćelije, koje čine još jedan važan deo imunog odgovora (Oslabljeni virusi koji se koriste u vakcinama mogu prodreti u ćelije, ali uz rizik da izazovu stvarnu infekciju ukoliko nešto krene po zlu. Nasuprot tome, mRNK vakcine ne mogu izazvati infekciju jer ne sadrže ceo virus.)
Štaviše, inaktivirani virusi ili njihovi delići obično nestaju iz tela u roku od jednog dana, ali mRNK vakcine mogu nastaviti da proizvode proteine šiljaka dve nedelje, kaže Dru Vajsman (Drew Weissman), imunolog sa Univerziteta u Pensilvaniji, čije je istraživanje mRNK vakcine licencirano kako od kompanije BioNTech tako i od Moderna. Što je duži vremenski period ovaj protein iz korona-šiljaka prisutan, to je bolji imuni odgovor organizma na virus.
Sve je ovo tipa „kako bi mRNK vakcine trebalo da funkcionišu“… u teoriji. Ali, niko na kugli zemaljskoj, sve do pretprošle sedmice, nije znao da li mRNK vakcine zaista deluju na ljude kada je reč o Kovidu-19. Iako su naučnici imali prototipove jedne druge mRNK vakcine daleko pre pandemije, tehnologija je i dalje bila nova. Nijedan raniji postupak tretiranja mRNK nije prošao kroz sve nužne korake obimnijeg i detaljnijeg kliničkog ispitivanja. A ljudski imuni sistem je među stručnjacima na zlom glasu zbog svoje komplikovanosti i nepredvidljivosti. Imunologija je, kako je napisao moj kolega Ed Jong, mesto gde intuicija zamire. Vakcine, čak, mogu učiniti bolesti još težim, umesto da ih redukuju (svima i posvuda jako dobro poznate kontra-indikacije na vakcine protiv sezonskih tipova gripa) Podaci iz ovih velikih kliničkih ispitivanja Fajzera, Bajonteka i Moderne prvi su opipljivi dokaz da mRNK vakcine štite od ove bolesti onako kako se od njih i očekivalo. Nada, prisutna tokom mnogih godina istraživanja mRNK vakcine kada se „letelo ispod radara“ – nada da će tehnologija biti ta koja će doneti uspeh u borbi protiv pandemije – pokazala se sada kao činjenica.
„Kakvo olakšanje“, kaže Barni Grejem, virusolog iz američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, koji je pomogao u osmišljavanju tog proteina za vakcinu Moderne. „Možete donositi hiljade odluka, i hiljade stvari mora da se uklopi kako bi ovo zaista dobro ispalo i funkcionisalo. Samo se, ipak, brinete da ste, usput, napravili na tom putu neko pogrešno skretanje.” Za Grejema je ova vakcina vrhunac mnogih godina tokom kojih su se takve odluke donosile, dugo prethodeći otkriću korona virusa koji uzrokuje COVID-19. On i njegovi saradnici su stekli dublji uvid u značaj i ulogu proteina iz šiljaka u jednom drukčijem virusu, nazvanom respiratorni sincicijalni virus, osmislivši kako da protein učine stabilnijim a samim tim i pogodnim za pravljenje vakcine. Ova modifikacija se pojavljuje u vakcinama Fajzer-Bajontekove i Modernine vakcine, kao i u drugim vodećim kandidatima za efikasnu vakcinu.
Spektakularna efikasnost ovih vakcina (oko 95%), ukoliko preliminarni podaci budu „držali vodu“, verovatno se takođe odnosi na izbor koroninih proteinskih šiljaka kao nosioca rešenja, a samim tim i glavnog targeta u razvoju vakcine. Zahvaljujući istraživanjima poput Grejemovog, naučnici su, s jedne strane, bili pripremljeni za targetovanje i tretiranje ovog proteina. S druge strane, protein iz šiljaka korona virusa ponudio je „otvaranje prave kombinacije“. Tri odvojene komponente imunog sistema – antitela, ćelije-pomagaći i T ćelije ubice – sve reaguju na proteinske šiljke, što nije slučaj sa većinom virusa.
Po pitanju istraživačkog i razvojnog procesa, izgleda da smo imali sreće. „To su tri udarca“, kaže Alesandro Sete. Radeći sa Šejnom Krotijem, svojim kolegom imunologom sa Instituta La Jolla, Sette je otkrio da pacijenti čiji imuni sistemi mogu uspostaviti sva tri odgovora na spajk-protein imaju najbolje rezultate. Činjenica da se većina ljudi može oporaviti od Kovida-19 uvek je bila ohrabrujuća vest; to je značilo da je, naprosto, bila potrebna vakcina za pokretanje imunološkog sistema, koji bi potom mogao da preuzme sam virus (za razliku od problema s kojima se imunolozi već 40 godina suočavaju pokušavajući da stvore vakcinu protiv ejdsa, mada će mRNA tehnologija, izgleda, pomoći i u iznalaženju antidota za ovu žilavu bolest). Međutim, ne postoje konačni dokazi zbog kojih bi na vakcine protiv Kovida-19 trebalo gledati kao na „pobedu koju je bilo lako izvojevati“. sam Kroti kaže da, naime,„Ne postoji ništa poput kliničkog ispitivanja faze 3. Naprosto, ne znate znate šta će se dogoditi sa vakcinom sve dok se ‘to nešto’ i ne dogodi, jer je virus komplikovan, a takođe i naš imuni sistem.“
Stručnjaci predviđaju da će ispitivanja koja su u toku dodatno pojasniti već postojeće odgovore na još uvek neodgovorena pitanja o vakcinama protiv Kovida-19. Rut Keron, direktorka Centra za istraživanje imunizacije na Univerzitetu Johns Hopkins se, recimo, pita da li vakcina sprečava samo simptome pacijenta. “Ili, takođe, sprečava dalje širenje virusa? Koliko će trajati imunitet?” Koliko dobro vakcina štiti starije osobe, od kojih mnogi imaju slabiji imunološki odgovor na vakcinu protiv gripa? Do sada je ekipa iz Fajzera uočila da, izgleda, njihova vakcina jednako dobro štiti i starije osobe, što je sjajna vest jer su one posebno osetljive na Kovid-19.
Još nekoliko vakcina koje koriste protein šiljaka je takođe u fazi kliničkih ispitivanja. Ta se ispitivanja oslanjaju na niz različitih tehnologija za dobijanje vakcine, uključujući rad na oslabljenim virusima, inaktiviranim virusima, virusnim proteinima, uz jedan još prilično nov koncept nazvan DNK vakcine. Nikada ranije kompanije nisu testirale toliko različitih vrsta vakcina protiv istog virusa, što bi, u krajnjem slučaju, moglo proizvesti i niz izvanrednih otkrića o vakcinama uopšte. Sada vam se isti protein iz šiljaka ispostavlja kao vakcina na mnogo različitih načina, ističe Sette. Kako će se i koliko vakcine ponašati drugačije, ukoliko se uporede? Da li će svaka od njih stimulisati različite delove imunološkog sistema? I, koji su delovi najbolji za zaštitu od koronavirusa? Pandemija je prilika da direktno uporedite različite vrste vakcina, njihove (donekle) različite mehanizme, načine na koje deluje i njihovu efiksnost, naravno i – dužinu trajanja našeg imuniteta zadobijenog zahvaljujući vakcinama.
Ukoliko efikasnost ove dve mRNK vakcine i dalje ostane nepobitna, onoliko koliko se to u početku činilo i shodno rezultatima tvrdilo, njihov uspeh će verovatno otvoriti čitav novi svet imunologije zasnovane na mRNK vakcinama. Naučnici ih već testiraju na virusima za koje je trenutno nemoguće napraviti vakcinu, kao što su Zika ili Citomegalovirus, pokušavajući da naprave poboljšane verzije postojećih vakcina, poput onih koje se upotrebljavaju protiv sezonskog gripa (nimalo naivnog, naročito poslednjih godina, jer postaje sve žilaviji i otporniji, dakle, snažniji i smrtonosniji). Druga mogućnost leži u personalizovanim mRNK vakcinama, koje bi mogle stimulisati imuni sistem pacijenta u borbi protiv raka.
Ali, u narednih će nekoliko meseci uslediti test jedne potencijalno slabe strane mRNK vakcina: njihove krajnje krhkosti. mRNA je inherentno nestabilan molekul, zbog čega joj je potreban zaštitni mehur lipida (lipidne nano-čestice). Same lipidne nano-čestice su, međutim, izuzetno osetljive na više temperature. Za dugotrajnije skladištenje, vakcina Pfizer / BioNTech mora se čuvati na –70ºC, a Modernina na –20ºC (mada se mogu držati i na nešto višim temperaturama, doduše samo jedan kraći vremenski period). Iz kompanija Pfizer / BioNTech i Moderna dopire informacija da bi do kraja 2020. godine mogli zajedno obezbediti doze za 22,5 miliona Amerikanaca.
Pravedna i dobra distribucija ograničenog broja ovakvih “hladnih” vakcina predstavljaće ogroman politički i logistički izazov, pogotovo što je čitavo otkriće u senci ogorčene tranzicije vlasti u Vašingtonu. Vakcina je naučni trijumf, ali je proteklih osam meseci jasno pokazalo koliko (ne)spremnost za pandemiju nije samo stvar naučnih istraživanja. Obezbeđivanje adekvatnih zaliha testova i lične zaštitne opreme, pružanje ekonomskih olakšica i obaveštavanje javnosti o dokazano poznatim rizicima od prenosa Kovida-19 ulaze u okvir predvidivog i očekivanog, iako je (već bivša) američka garnitura u tome sasvim omašila.
Vakcina sama po sebi ne može usporiti opasnu putanju rasta broja obolelih kojima je ove jeseni potrebna hospitalizacija, niti bi mogla spasti mnoge koji će preminuti do Božića. Pronalazak vakcina nam, i pored svega, uliva izvesnost i nadu u konačni kraj pandemije. Svaka infekcija koju sada sprečavamo – maskama i držanjem na bezbednoj udaljenosti – jeste infekcija koja će se, napokon, zauvek sprečavati vakcinama.
Od ovog sajma se očekuje da bude platforma na kojoj bi zemlje učesnice predstavile svoje ekonomske potencijale i dobile priliku da ostvare kontakte sa kineskim partnerima. Očekuje se učešće predstavnika više od 100 zemalja i regiona, kao i 150.000 profesionalnih kupaca iz Kine i drugih zemalja.
CIIE privlači uvoznike iz svih kineskih provincija i iz svih industrijskih grana, koji će se naći u Nacionalnom izložbenom i kongresnom centru tokom ovog sedmodnevnog sajma. Popunjeno je praktično 100% raspoloživih mesta za izlagače. Među potvrđenim izlagačima je i više od 150 američkih kompanija, među kojima su i lideri u granama svog poslovanja.
Poslovni model je sistem stvaranja, isporuke i zaposedanja vrednosti. A priroda svakog sistema je da su međusobno povezani i lančano uvezani. Ukratko, ne možete dizajnirati jedan segment bez „efekta protoka“, jer se svaki od segmenata “uliva” i u druge segmente biznisa.
Vožnja automobilom čak i do mesta gde bi trebalo obaviti neke jednostavnije popravke može biti izazov. Napokon, većina nas koristi svoja vozila kako bi od jednog mesta stigli do drugog – to znači da odvoženje automobila na popravak često uključuje dugo čekanje u servisu, iznajmljivanje vozila na jedan dan ili koordinisanje vožnje sa prijateljem ili suprugom. Ove opcije su i skupe a i nezgodne.
Predviđa se da će poslovni trend 
Na ovoj listi najprofitabilnijih preduzeća slede mobilne usluge auto-perionica. Čini se da se, sa gledišta profitabilnosti, komotno može reći da bi mnogi platili i nešto više od uobičajene cene za auto-pranje koje bi im došlo na kućni prag, umesto što moraju da se odvezu preko grada da bi došli do nje. Ovo se posebno odnosi na ljude sa luksuznim automobilima koji preferiraju usluge s malo više ličnog pečata (“malo personalizovanije usluge”). Kao usluga mobilne perionice i automatizovane 
Reći da su ljudi danas opsednuti elektronikom bila bi čak i pomalo potcenjena, ublažena verzija realne situacije. Većinu svojih sati na javi provodimo zureći u neku vrstu ekrana, nekog monitora, video-panela itd. Ova široko rasprostranjena tehnološka zavisnost znači da ćemo, kada nešto pođe po zlu, poželeti pomoć što je pre moguće.
Iako dve trećine Amerikanaca misli da je uverzirano i vično rukovanju tehnologijom, istina je da se često moraju oslanjati na 
Pretvaranje ljubavi prema fitnesu u karijeru ne mora značiti rad u velikoj korporativnoj teretani – niti vam je potrebno da imate svoju lokaciju da biste radili s vašim klijentima. Bacite nekoliko tegova, traka i podloga za jogu u prtljažnik automobila i vaša mobilna fitnes-instruktaža je spremna za put.
Iako milenijumovci odlažu roditeljstvo duže od prethodnih generacija, na kraju žele da imaju decu – zapravo, u 2016. godini je 1,2 miliona milenijumovki uspostavilo materinstvo. Stoga je potreba za poslovima usmerenim ka deci i njihovom podizanju postala sve profitabilnija poslovna ideja – počev od pružanja usluga po okončanju trudnoće, kao i onih koje su fokusirane na tek rođenu decu.
Iako broj dece u Sjedinjenim Državama raste, smanjivanje budžeta za obrazovanje znači da su i tradicionalni – ali i dopunski predmeti poput muzike, umetnosti i atletike – u značajnijoj meri pogođeni ovakvom situacijom.
Tome nasuprot, ako su vaši interesi bliži tehnologiji ili zabavi, razmislite o tome da svoju umešnost u baratanju tehnologijom i/ili u programiranju usmerite ka najmlađima. Istraživanja pokazuju da je bez obzira na preporuke stručnjaka, potražnja za tabletima, aplikacijama i mobilnom zabavom za decu u porastu.
Sajtovi poput Rent the Runway i Gwynnie Bee su se u svom nastajanju oslanjali na ideju ekonomije deljenja – tamo gde želimo i moramo da posedujemo manje stvari, pa, umesto toga, delimo resurse. Ovaj trend je doveo do poslovnih mogućnosti za ovako orijentisana mala preduzeća, koja nude pozajmljenu ili iznajmljenu odeću i asesoare po deliću svoje nabavne cene. A budući da isti inventar može više puta donositi prihod, profitabilnost ovih poduhvata je prilično značajna.
Da li ste od onih koji pohode komšiluk uoči svakog košenja travnjaka, uređivanja bašte ili ste u potrazi za alatom kojim biste vršili popravke? A zašto te usluge-alate ne biste pretvorili u profitabilan posao, recimo, oglašavanjem vaše raspoložive opreme izvan vaše neposredne grupe prijatelja?
Sajtovi poput Airbnb nam više nego ikada olakšavaju isplativost vaše nedovoljno iskorišćene – odnosno, nedovoljno nastanjene nekretnine – a to je, možda, tek samo dodatna spavaća soba. Pored toga, nije previše teško postati 
Još jednom o pomoći savremene tehnologije koja vam se nađe pri ruci, pomoću koje su vlasnici preduzeća na internetu napravili neka od najprofitabilnijih preduzeća, nudeći kurseve putem edukativnih platformi ili nezavisno, putem sopstvenih veb-lokacija. Stoga, možete započeti sa tradicionalnim načinom podučavanja, nudeći dopunska onlajn uputstva iz matematike, prirodnih nauka ili možda istorije na nivou određenih razreda, ili čak pružati standardizovanu pripremu za testove koji se polažupri upisu u gimnazije i fakultete.
Pored toga, kako se komunikacija poboljšava a granice brišu usled komunikacione i tehnološke globalizacije, pojavio se veliki broj zainteresovanih širom sveta koji žele da uče strane jezike. Bez obzira na to da li biste mrežno obrazovanje upotrebili sa znanjem engleskog jezika, ili se služite samo svahilijem, verovatno da „tamo negde“ ima nekih ljudi koji bi želeli da ih podučite jeziku kojim govorite. A verovatno su spremni i da vam za to daju neki novac, pa je jezička nastava već odavno ustanovljena klasična mrežna forma utrživosti vaših jezičkih znanja. Možda ćete imati uspešno poslovanje, posebno ako govorite najtraženije jezike u 2020. godini i kasnije –
Tužna je stvarnost da iako diplomci koji su završili društvene nauke mogu razviti misleće jedinke s razvijenim kritičkim aparatom, mnogi od njih ne dođu do nivoa utrživosti svojih veština koje bi ih činile uspešnima u poslu. Vaša sposobnost da svoje praznine popunite sopstvenom stručnošću bi mogle spadati među najbolje ideje za mala preduzeća; to je ideja koju možete realizovati sa vrlo malo početnih ulaganja.
Da li ste, možda, terapeut ili savetnik iz neke oblasti (psihologija, dijetetika itd.), instruktor joge, life coach ili, recimo, dugi niz godina upražnjavate meditaciju? Ako gajite duboku strast prema „ličnom velnesu“, možda ćete moći da pomognete drugima da pronađu „svoj zen“ – istovremeno zarađujući nimalo beznačajan prihod. Sve što treba da uradite je da sa drugima podelite ono što znate.
Iako su mnogi kursevi osmišljeni da unaprede vaše obrazovanje ili karijerne izglede, ili u vaš (poslovni) život možda unesu neke značajne promene, jednako lako možete da osmislite i onlajn kurs oko bilo koje sfere interesovanja, hobija takoreći. Da li imate pasiju prema kaligrafiji ili zanatskom pivarstvu? Da li ste savladali određenu video-igru? Iznenadili biste se koliko je onih koji su spremni da plate kako bi doznali nešto više o „sporadičnim“ temama koje ih interesuju.
Računovodstvo i knjigovodstvo nezaobilazna su stvarnost vlasništva nad preduzećem. Ali, za mnoge preduzetnike je upravljanje novcem najteži i najkritičniji deo sopstvenog biznisa. Bez obzira jeste li licencirani CPA ili ste samo „čarobnjak“ za korišćenje računovodstvenog softvera QuickBooks, možda biste bili savršeni kandidat za pokretanje sopstvenog preduzeća, održavajući lične kao i finansijske obaveze malih preduzetnica/preduzetnika. Sa maržom neto dobiti od 19,8 odsto, knjigovodstvo, računovodstvo, priprema poreza i obračun zarada dugo su dosad važili za najprofitabilniji preduzetnički posao.
Ako ste već dugo u poslovnom svetu, onda znate da ima ljudi kojima bi bilo potrebno znanje i stručnost vašeg profila. Tu se nameće pitanje: Zašto svo to znanje ne pretočiti u novu karijeru, recimo, nezavisnog konsultanta?
Kako raste broj brendova koji se nadmeću u osvajanju pažnje potrošača, tako je i jedna lepa i uglađena slika-imidž postala važnija nego ikad za poslovanje malih preduzeća. Bez obzira na to mogu li priuštiti iznajmljivanje usluga neke reklamne ili marketinške agencije, gotovo svakom malom preduzeću će povremeno zatrebati nešto iz domena grafičkog dizajna.
Većina milenijumovaca je rođena i odrasla na društvenim mrežama. Kao kupci, oni očekuju da preduzeće ima snažno prisustvo na društvenim mrežama, kao i da pokaže odgovornost u pružanju korisničkih usluga.
Slično tome, ako ste posebno vešti u rečima, mogli biste iskoristiti svoje talente za kreativno pisanje u marketinškim kompanijama. Predviđeno je da do 2021. marketinška industrija bude vredna orijaških 
Konačno, poslednje na mesto na ovoj listi najprofitabilnijih poslovnih niša za mala početnička preduzeća spadaju 
Pažnja najvećeg broja porodica je, pre svega, usmerena ne na radna mesta već na – edukativne ustanove. Mekinsijev najnoviji osvrt na edukativne metode i procedure usvajanja gradiva pre svega bacaju akcenat na ispitivanje varijabli koje ulaze u konačne 
1. Ne potcenjujte ulogu sreće u uspehu vaše kompanije
2. Ne okružujte se onima koji vam idu niz dlaku
3. Ne postavljajte svoju poslovnu strategiju gledajući u retrovizor
4. Ne uzimati previše osnivačkog novca, već samo onoliko koliko je zaista potrebno
Zapamtite datum – ili, možda, nemojte
Kompanije koje procenjuju da bi svoje zaposlene mogle bezbedno vratiti “pod krov firme” i pre jula 2021. takođe ne bi trebalo obeshrabriti, smatra Mahoni. „Velike firme mogu sebi priuštiti da svoj raspored rada planiraju na zaista duge staze“, kaže on.
Nema jednog, univerzalnog rešenja za sve firme
Po mišljenju epidemiološkinje Triše Goš, dok američke male i srednje kompanije odmeravaju šire trendove na nivou čitave zemlje, one ujedno treba i da pomno prate podatke o zdravstvenom stanju na veoma lokalnom nivou. Ona kaže da bi, u cilju utvrđivanja roka za ponovno vraćanje radnika u kancelarije i na teren, vlasnici preduzeća trebalo da prate stopu zaraženosti i broj testiranog stanovništva u sopstvenim zajednicama, na mikro-planu; putem veb-lokacija lokalnih zdravstvenih odeljenja ili neprofitnih resursa poput ’Covid Act Now’ (sa kojim je njena kompanija u partnerstvu). Da biste dobili najsvežije informacije, ona preporučuje da direktno kontaktirate Dom zdravlja ili zdravstvenu ambulantu na lokalu, i pokušate da sa medicinskim osobljem uspostavite komunikaciju. „A onda preduzmite preporučene mere bezbednosti kako biste zaštitili zaposlene na radnom mestu.“
Za većinu zaposlenih, ovakva vrsta razgovora bila bi kratka uzgredna vest „negde ispod“ glavnog sadržaja na monitoru, ali rasprava o kajacima – kao i planovima za vikend i omiljenim društvenim igrama – predstavljaju suštinu ovog poziva. Zaposleni iz bilo kog GitLabovog tima (ili vremenske zone) prijavljuju se na ove periodične, polusatne kompanijske pozive kako bi replicirali i dali svoje mišljenje po raznim pitanjima, takoreći „inscenirali slučajne razgovore“ koji se, prirodno, dešavaju onda kada saradnici dele istu kancelariju.
Kompanija trenutno radi na aplikaciji koja programerima omogućava saradnju tokom pisanja i pokretanja softvera, i – nema svoje fizičko sedište. Umesto toga, sastoji se od preko 1.300 zaposlenih, razmeštenih u 67 zemalja i u gotovo svakoj vremenskoj zoni, a svi koji rade za GitLab su ili kod kuće ili u tzv. co-op prostorima. To su „neutralne lokacije“, jer ne pripadaju nijednoj specifinoj kompaniji; u njima se, uglavnom, nalaze radnici iz raznih kompanija da bi zajednički učestvovali u poslovima koji nisu povezani ni sa jednom od firmi kojima nominalno pripadaju.
GitLab ove opuštene interakcije shvata toliko ozbiljno da u svom priručniku za zaposlene ima navedeni protokol koji je u celini javno dostupan na Mreži. Ako bi se odštampao, obuhvatio bi više od 7.100 stranica.
Pre no što su pandemijske blokade pogodile SAD, u martu je samo 2% plaćene radne snage radilo puno radno vreme od kuće. Do maja ove godine, više od dve trećine američkih kancelarijskih radnika prijavilo se da radi sa mesta svog prebivališta. To je, po mnogima, predstavljao neočekivani uspeh. U julskoj studiji kompanije Lenovo, ispostavilo se da je gotovo dve trećine od preko 20 hiljada ispitanika iz celog sveta izjavilo da su više radili od kuće – uprkos ometanjima prouzrokovanim pandemijom. Imajući u vidu tekuću situaciju (i potencijal da uštede novac na kancelarijskom prostoru i platama), neke kompanije – među njima Facebook, Twitter i Square – sada zaposlenicima nude mogućnost stalnog rada od kuće.
GitLab ne samo da je stvorio živahnu i veoma dinamičnu kulturu komuniciranja kroz aplikaciju Zoom, već je, takođe, razvio način da u svoje virtuelne prostorije uvede nove zaposlene, koji nikada dotad nisu lično upoznali nijednog od već postojećih saradnika. Ustanovljena su i pravila za komunikaciju e-poštom a i za upotrebu Sleka, kako bi se osiguralo da zaposleni koji su aktivni po različitim vremenskim zonama budu „ukačeni“ u sve one ključne poruke, relevantne za dalje poslovanje i razvoj.
Procenjuje se da je GitLab prošlog septembra (2019) od inicijalnih 268 miliona dolara prikupio sredstva u vrednosti od 2,75 milijardi dolara, a priča se i da je u toku priprema za direktnu javnu ponudu (Najveći konkurent mu je GitHub, kojeg je 2018. kupio Microsoft za 7,5 milijardi dolara). Kako se profil kompanije podiže, tako i posebnost njene poslovne kulture privlači sve veću pažnju.
Kompanija za finansijske usluge DTCC jedna je od onih koja s Marfom neformalno komunicira na temu izmeštenog rada, kao i o budućnosti svog poslovanja. „Najzanimljivije nam je bilo koliko su na Mreži međusobno ćaskali dok su ’kuvali’ svoju poslovnu kulturu“, kaže Robert Palatnik, izvršni direktor i šef odseka za globalna tehnološka istraživanja i inovacija u DTCC. „Jednom kada počnete da čitate o njihovoj kulturi komunikacije uspostavljenoj unutar „virtuelnih radionica“, i njihovim vrednostima, a posebno o njihovom fokusu na sveobuhvatnu „megazonsku“ saradnju, onda sasvim lako uočavate kako su sve to uspeli.“
Sa radnicima „zaglavljenim“ kod kuće usred krize COVID-19, GitLab objavljuje vodič za upravljanje radom na daljinu koji dosad ima više od 30 hiljada preuzimanja.
Pre no što započnu svoj stvarni posao, očekuje se da će zaposlenici prve dve nedelje provesti u proveri svake stavke sa ove liste. Ovaj „obred“ prolaska je način na koji kompanija prilagođava novozaposlene na svoj jedinstveni način rada, upućujući ih u njene aktuelne proizvode.
Malo je kompanija koje su prihvatile asinhroni rad u onoj meri u kojoj je to učinio GitLab. A dobri su razlozi zbog čega je to tako: Rad u više vremenskih zona i rasporeda predstavlja logističku noćnu moru za celokupno osoblje. Uprkos tome, Sidžbrendidž je usredsređen na koristi od ovakvog „multizonskog“ rada. „Ne morate biti stalno prekidani, jer radno vreme možete da pomerate, i da radite praktično kad god želite“, kaže on. Ključ je, međutim, u tome što „umesto da sve držite u glavi, vi to zapisujete“.
Ove norme i procedure zabeležene su u kompanijski priručnik koji pokriva gotovo sve aspekte tog poslovnog modela i „filozofije“; Odeljak o komunikaciji uključuje 38 kategorija unutar kojih su detaljno opisane najbolje prakse za korišćenje Google dokumenata, Zuma, Sleka i određenih e-modžija, kao i uputstva za maksimalan broj klikova „napred-nazad“ da biste otpočeli „ćaskanje,“ ili pregledali e-poštu pre zakazivanja poziva (Upozorenje o spojleru: Triput) U poređenju sa većinom priručnika za kompanijsko poslovanje i komunikaciju, koji se spuštaju na dno prašnjavih ormarića, GitLab se redovno proširuje, često i više puta dnevno. Ne samo da se često ažurira, već su i te izmene javno vidljive.
Nakon što je GitLab učestvovao u startap inkubatoru „Y Combinator“ u Mauntin Vjuu u Kaliforniji, tako je u zimu 2015. Sid dobio i 1,5 miliona dolara od runde dofinansiranja početnim (seed) kapitalom, potpisavši dvogodišnji zakup jednog potkrovlja u San Francisku. Ali, i tamo su zaposleni prestali da se pojavljuju. “Sve njihove kolege, sve njihove informacije, sve je bilo na Zoom-u i Slack-u, tako da jednostavno nije bilo potrebe za viđanjima u zgradi. Od boravka u kancelariji nisu imali mnogo koristi; nisu u kancelariji dobijali ni neke dodatne informacije o karijernim mogućnostima”, kaže Sid. On i njegova supruga su se na kraju uselili u to potkrovlje, koristeći ga do isteka trajanja zakupa. „Sada je naša korporativna adresa poštansko sanduče američke pošte: UPS Store, San Francisko.“
Ovih dana, Sidžbrendidž, koji govori engleski jezik sa holandskim naglaskom, i koji svake sedmice ide na časove da bi eliminisao taj akcenat, toliko veruje u transparentni model svoje kompanije da priručnik za zaposlene sadrži odeljak od devet stranica posvećenih samo njemu. Zaposleni mogu dobiti detalje o njegovim omiljenim restoranima, savete o tome kako da komuniciraju s njim, pa čak i Sidžbrendidžovu listu „mojih osam najvećih mana kao menadžera“. („Stalno delujem preozbiljno, u u redu je reći ‘hm, možda bi mogao da se malko više smeješ’ “)
Sid jasno stavlja do znanja da radno mesto na izmeštenoj lokaciji (kod kuće ili u kancelariji napravljenoj u privatnom prostoru) nije funkcionalno rešenje za svaku organizaciju. Kompanije koje imaju isključivo digitalni proizvod, kao što ga ima GitLab, predstavlja idealnog kandidata za izmešten rad; proizvodnja, gde ima smisla biti blizu fizičkog proizvoda, verovatno nije tako funkcionalna u uslovima daljinskog poslovanja. „Ako ste u izuzetno kreativnom okruženju, tim pre je teže“, priznaje on. Čak i GitLab ceni lične veze među osobljem: on sam je domaćin godišnje konferencije koja podstiče okupljanje zaposlenih, a saradnicima subvencioniše putne troškove kako bi se uzajamno posećivali, ili prisustvovali značajnim životnim događajima, poput venčanja.
Njegova najveća briga je što će kompanije požuriti s povratkom u centralu, čak i delimično. „Rešenje nije u ponovnom otvaranju kancelarija jer je hibridnim kompanijama veoma, veoma teško upravljati, a izmešteni radnici će se onda osećati izostavljenima“, kaže on. „Produktivnost će pasti i oni će zaključiti: ’Ah, pa moraće da nas ponovo smeste negde, u neku pravu kancelariju…’ što je pogrešno zaključivanje.“
Slack je asinhron i zato nemojte očekivati hitan odgovor, niti se pak osećajte obaveznim da odgovarate na poruke onda kada ne radite. Nikada @here ili @channel u grupnom kanalu – ili @ osobi na javnom kanalu – osim ako poruka od vas ne zahteva trenutnu reakciju i fokus. Izbegavajte direktne poruke koje izdvajaju grupnu komunikaciju i obeshrabruju timsku saradnju. Trebalo bi da frekventnost DM-ova (direktnih poruka među zaposlenima) bude manja od 50% ukupnih kompanijskih poruka. Direktno slanje poruka u nekoj zatvorenoj grupi kolega takođe je „no-no“: Ove vrste grupnih DM-ova je teško održavati, a i ograničavaju transparentnost jer se drugi zaposleni ne mogu priključiti vašem internom „ćaskanju“. Umesto toga, napravite kanal. Ako vam je teško da pratite Slack poruke kada niste za svojim stolom, podesite postavke za primanje obaveštenja e-poštom. Koristite Slackbots da biste održali komunikacijske vrednosti kompanije. GitLab ima jedan takav kanal (tu se, recimo, osoblje podseća da pozdravljanje „Hej, drugari“ zameni sveobuhvatnijim, „ćao za tim“ ili „ćao svima“). Dejv Munikjelo, glavni partner kompanije GV koja upravlja rizičnim kapitalom je još u januaru 2017. razmišljao o ulaganju u GitLab, kada ga je prijatelj iznenada zaustavio, upozorivši ga da se događa nešto neobično.
Njegov prijatelj je bio zabrinut zbog rizika koji predstavlja bilo koji zaposleni, ukazujući pažnju na napredak kompanije u rešavanju problema. Munikjelo se priseća da je o tome razgovarao sa svojim partnerima u GV, koji su bili “pomalo skeptični”. Ali, nakon što je razgovarao sa Sidžbrendidžom, izvršni direktor je objasnio da ovo nije primer prevare počinjene od strane nekog zaposlenog. „Sidov odgovor je bio:„ Da, tako vodimo kompaniju. Mi smo radikalno transparentni “, kaže Munikjelo. Javno deljenje informacija o svom radnom procesu i donošenju odluka je, po ličnom viđenju, učinilo kompaniju još jačom. Devet meseci kasnije, GV je predvodio GitLab-ovu seriju „C“ od 20 miliona dolara dofinansiranja.
Transparentnost kompanije takođe omogućava da se uoči jedan od najvećih izazova. Iako GitLab naglašava važnost fleksibilnog rada na daljinu u stvaranju raznolike radne snage, kompanija se – kao i mnogi drugi tehnološki startapi – bori sa zapošljavanjem žena i BIPOC-a, posebno na rukovodeće pozicije. Prema brojkama koje je kompanija objavila krajem juna, žene čine nešto više od 30% ukupnog broja zaposlenih i 26% rukovodstva. Od 740 članova američkog tima, njih 2,8% se izjasnilo da su crnci, 5,5% kao hispano / latinoamerikanci i 3,9% kao dvorasni ili multirasni. Trenutno, na direktorskim i višim rukovodećim pozicijama u GitLabu nema “Latinx” ili osoba podvedenih pod „Black individuals“ (U postu na blogu, Sidžbrendidž se obavezao da će to „popraviti“ do 2021. godine, iako je – u retkom trenutku netransparentnosti – odbio da pruži specifična postignuća koja bi se dobila forsiranjem ovakve metrike).
U vreme dok je radila kao vodeća produkt-menadžerka, od maja do septembra 2019, Korina Stasik je u GitLabu bila jedna od retkih žena u timu koja se bavila razvojem proizvoda. Tokom 17 godina provedenih u tehnolokim firmama, nije to bio prvi put da je, kao žena, bila usamljen slučaj. „Način na koji se radi, način na koji timovi funkcionišu, iako je način donošenja odluka predstavljao poteškoću“, kaže ona. Ipak, boravak u jednom izmeštenom timu sa startaperskim mentalitetom visoke stope poslovnog rasta je pogoršao tu tendenciju; naime, da kada je reč o donošenju odluka, „belci se podrazumevaju“. Ona dodaje i da, „Kako su stariji lideri ulazili, želeli su da zaposle ljude sa kojima su ranije sarađivali, i taj se njihov pristup pokazao uspešnim. To je bila njihova ‘sigurnosna mreža’, kada su mogli predvideti šta (ta osoba) misli ili oseća u situaciji kada je izmeštena.”
Pitanje kako daljinski prilagoditi poslovnu i komunikacijsku kulturu je nešto što stručnjaci poput HBS-ovog Čoudurija takođe razmatraju, posebno za velike kompanije koje su mnogo uložile u kulture zasnovane na kampusu. „Napravili ste sve ove otmene, prelepe kampuse (poput Fejsbukovog), u Menlo Parku“, rekao je Čouduri, koji se savetuje sa TCS-om, indijskom kompanijom za IT usluge. “Šta to znači, da ljudi ne dolaze u kampus svaki dan? Kako menjate kulturu komunikacije? Kako ovaj zajednički kod stvarate i utvrđujete na vrhu poslovne strukture?”
1. Forbes: najbolje za zaokružene liste
2. Fast Company: najbolja inspiracija za startapere
3. Money: Najbolja publikacija za finansije
4.
5. TechCrunch: Najbolje za vesti iz sveta tehnološkog biznisa
6. VentureBeat: Najbolje za novosti iz Startup biznisa
7. Wired: najbolji za nauku i tehnologiju
8. Rubrika „Preduzetništvo“ poslovnog dnevnika Volstrit žurnal: Najbolje mesto za opšti pregled
9. Odeljak o malom biznisu (’On Small Business’) u Vašington Postu: rubrika ‘Best Opinion’
10. Mashable: najbolji za lagano čitanje
11. Entrepreneur: najbolje za potpuno nova preduzeća
12. Business2Community: Najbolji za praktične savete
13. Small Business Trends: Trendovi malog biznisa – najbolje za etablirane firme
14. Mala preduzeća danas (Small Business Today): najbolji saveti za poslovno upravljanje
15. Franchise Times: najbolji za vlasnike franšiza
16. Inbound Logistics: najbolje za logistiku
17. Nation’s Restaurant News: Najbolje za vlasnike restorana
18. Modern Healthcare: najbolje za zdravstvene radnike
19. Women’s Wear Daily: najbolje za dizajnere
20. Success: najbolja inspiracija za mala preduzeća
Drugo, i još važnije: Njujork je ukopavanjem svoje nadzemne železnice stvorio najpoznatiji metro-sistem u SAD. „Podzemni sistem brzog tranzita učinio je ono što izdignuta železnica nije mogla“, pisao je Njujork tajms u danima nakon snežne oluje, stavljajući akcenat na „neadekvatnost povišenog železničkog sistema u takvoj nuždi“. Čak i bez mećave – što prikazuje i Doug Most u svojoj „hronici nauke o podzemnoj železnici“, knjizi ‘The Race Underground’ – ulice Njujorka su postale neprohodne usled gužve pešaka, kolica, konja i kočija. Godinu uoči mećave, nadzemna železnica je zabeležila porast od 13 miliona putnika. Potreba za nekim alternativnim – verovatno podzemnim – vidom prevoza je bila očigledna. London je otvorio prvi deo svog metroa nekoliko decenija ranije. U Njujorku je ova mećava bila okidač za ubrzanu gradnju metro-sistema.
Dakle, sukob interesa je generisan ovom fundamentalnom promenom koja se dešava unutar ravnoteže snaga supersila. Ovo suparništvo pokreće konkurenciju. I samo bih još napomenuo da ćete čuti puno priča o činjenici da su Sjedinjene Države liberalna demokratija a da je Kina komunistička država. Pa je, prema tome, ovo i svojevrsni ideološki sukob.
To ne znači kako je „samorazumljivo“ da će se rat u istočnoj Aziji desiti. Ne tvrdim to, ali je prisutna razumna verovatnoća da će se Sjedinjene Države, Kinezi, i možda neki od američkih saveznika poput Japana zadesiti u pucnjavi u, recimo, Istočnom kineskom moru.
JM: Mislim da je problem sa Trampovom administracijom u tome što je loše obavio posao u vezi domaćih (američkih) odnosa sa saveznicima poput Japana i Južne Koreje, Filipina, Australije i Vijetnama, i tako dalje. Ovde nam je potrebno američko liderstvo sposobno da sastavi kohezivnu strukturu Alijanse, onog saveza koji bi mogao da suspregne Kinu. A Trampova administracija je američke saveznike tretirala s prezirom.
Lejdi Mekleod u haljini (gore) koju je nosila u svojim najranijim javnim nastupima. U to vreme se čak i pogled na pazuh graničio s erotikom.
„Bila je to velika tragedija u mom životu.”
Slike iznad prikazuju Margret nakon njenog poslednjeg nastupa kao plesačice (Holandija, mart 1915), i u Amsterdamu 1915. godine, otprilike u trenutku kada su je Nemci prvi put “zamolili” da špijunira Francuze.
Izbačena iz Nemačke, poznato je da je Mata Hari prvu godinu rata provela u neutralnoj Holandiji, u kući koju joj je obezbedio njen tada „najsvežiji“ ljubavnik, belgijski pukovnik Eduard Willem, Baron van der Capellen. Britanka je tvrdila da je provodila vreme obučavajući se kao “agent AF 44” u školi za špijune u okupiranom Antverpenu; ovu školu je vodila zloglasna “Crvena tigrica”, frojlajn Dr. Elsbet Šragmiler (Elsbeth Schragmuller). Šragmilerova je 1913. godine stekla doktorat iz politikologije; ušla je u rat angažovanjem na filtriranju presretnute komunikacije. Ubrzo je prešla na prikupljanje obaveštajnih podataka, što ju je dovelo do prenosa svog znanja i iskustva budućim nemačkim špijunima. Imala je reputaciju surove osobe jer je od aspiranata zahtevala bezobzirnu disciplinu, mada je njen identitet ostao tajna još dugo nakon završetka Velikog rata. Mata Hari nikada nije spomenula da je ikada upoznala-susrela Šragmilerovu. Nakon rata, Elsbet je priznala da je Mata Hari bila nemačka špijunka, ali je tvrdila da nikada nije otkrila bilo kakve značajnije informacije.
Kapetan Vladimir Maslov (Vlamir „Vadim“ de Masslof) bio je izdanak ruske aristokratske porodice, star tek 21 godinu – otprilike mlad koliko i sin Mate Hari – i njihova je veza odražavala sve suprotnosti njenih dotadašnjih afiniteta, po pravilu usmerenih ka bogatim starijim muškarcima. Delimičan razlog zbog kojeg je pristala da špijunira, rekla je tokom ispitivanja, bila je nada da će zaraditi „dovoljno novca da Vadima de Masslofa više nikada neću morati da varam sa drugim muškarcima“. Na jednoj fotografiji (koju je možda snimila sama Mata Hari), on je s njom u Parizu 1916. godine, delimično oslepljen usled nemačkog otrovnog gasa (slika dole). Nakon rata se oženio, vratio u Rusiju, da bi nestao u vrtlogu Revolucije.
Bilo je navedeno da su Nemci znali da je sistem šifrovanja provaljen i da su ga upotrebili kako bi namamili Francuze da se dvostruko obavežu: ili će uhapsiti svoju agentkinju kao izdajnika ili će nastaviti da je koriste, dopuštajući Berlinu da Parizu servira lažne podatke. Retrospektivno i sa ove distance, deluje prilično sumnjivo da su Nemci znali za provaljene šifre, jer su samo dve nedelje kasnije koristili istu kriptografiju za slanje Telegrama Cimermanu u Meksiko (koji je isprovocirao Sjedinjene Države da uđu u rat – ishod koji su Amerikanci izvesno želeli da izbegnu).
Nakon svoje prve noći provedene u tapaciranoj ćeliji bloka u kojem su držali samoubice, Margret Hari, koja je do pre samo neki dan tako luksuzno živela, sada je tavorila izolovana od svih u odeljenju poznatom kao „Menažerija“ (La Menagerie), jer je bila puna „životinjica“ poput pacova, vaški i buva. Obroci su joj bili svedeni na supu i hleb, uz petnaest minuta vežbanja dnevno, i mesa koje je dobijala jednom sedmično. Jedine njene pratiteljke bile su sestre iz reda Mari-Žozef (Marie-Joseph), koje su posećivale zatvorenike.
Francuskoj je pretio defetizam, uzrokujući čistke kakve nisu viđene još od Vladavine terora odnosno Strahovlade iz 1793. Na svom su tlu francuske vlasti streljale preko 300 građana optuženih za špijunažu, uključujući gotovo trideset političara koji su se „drznuli“ da iznađu mirno rešenje, i najmanje dve žene. Mata Hari, koji uz to nije bila ni francuska državljanka, nije imala nikakve šanse.
Nikada i ni u jednoj prilici, gvozdena volja nije izneverila ovu lepu ženu. Otac Arboz, u pratnji dve časne sestre, kapetana Bušardona, i njenog advokata Metra Klunea, ušli su u njenu ćeliju, gde je još spavala – mirnim i spokojnim snom, kako su napomenuli ključari kazamata i neki od zatvorenika.
Do kraja ovog višedecenijskog procesa, američka savezna vlada je potrošila 75 miliona dolara u svrhu izbacivanja Indijanaca sa istoka Sjedinjenih Država. To je ekvivalent današnjoj sumi od hiljadu miljardi dolara, ili 12,5 miliona dolara po svakom uklonjenom Indijancu (u svrhu „odbrane“ belih doseljenika od domorodaca). Na primer, 1836. godine je 40% svakog dolara koji je američka federalna vlada potrošila otišlo na sprovođenje Zakona o uklanjanju Indijanaca. Poređenja radi, od 2019. godine je samo 17 federalnog budžeta otišlo na nacionalnu bezbednost i odbranu.
Mekoj je zamišljao nekakav “indijanski azil” na zapadu zemlje. On je ovu ideju podelio sa Luisom Kasom (Lewis Cass), guvernerom teritorija oko jezera Mičigen, koji je to Mekojevo zapažanje preneo u Vašington, onda kada je postao Džeksonov ratni sekretar. Naravno, ideja o postojanju „indijanskog problema“ već je bila rasprostranjena. Prethodni predsednici i guverneri država pokušali su to da reše na bezbroj načina. Džordž je Vašington, recimo, spalio toliko domorodačkih sela na severoistoku da su ga Seneke prozvale “Razoriteljem gradova“, dok je Tomas Džeferson predložio da se domoroci namame u dužničko ropstvo, obavezujući ih da prodaju svoju zemlju umesto otplaćivanja rata i kamata. Ipak, nikada se dotad u američkoj istoriji nije desilo da „izvršni direktor zemlje“ u tolikom obimu i tako izričito podržava segregatorske politike uklanjanja-premeštaja indijanaca.
U međuvremenu, vlasnici zemljišta u Alabami, Džordžiji, Kentakiju, Misisipiju, Severnoj i Južnoj Karolini su veoma brzo proširili plantažni sistem – i, po toj analogiji – ropstvo, shodno načelu po kojem je rob „pokretna imovina“ – primenjujući ga na izvorno indijanske zemlje. Saunt je u svojoj knjizi uradio neverovatan posao, povezujući severne finansijere sa južnjačkim vlasnicima robova, zapravo, oba procesa uklanjanja Indijaca. Saunt napominje da se tokom 1830-ih „porobljeno stanovništvo u Alabami više nego udvostručilo, na 253.000. Do kraja decenije, gotovo jedan od četiri roba radio je na zemlji koja je samo nekoliko godina ranije pripadala indijancima iz kričkih plemena.” To su u velikoj meri finansirali severni bankari – poput Džozefa Birsa, predsednika Severnoameričke kreditno-bankarske kompanije (North American Trust and Banking Company), ubirući zgodne profite od pamuka kojeg su sadili, brali i prerađivali porobljeni (indijanci i Afro-!merikanci).
Ali, ova vina 
Pečati su figurirali u poslovnim konfliktima i na drugim mestima. Ruska policija je 2007. godine oduzela pečate investicionoj firmi Ermitaž, koja je dotad bila u vlasništvu Bila Braudera (Bill Browder), svojevremeno proteranog iz te zemlje, iskoristivši ove pečate za ponovnu registraciju njegovih kompanija pod tuđim imenima. Rusija je, međutim, 2015. eliminisala potrebu za kompanijskim pečatima. U Japanu i Južnoj Koreji, gde se pečati još uvek koriste, trvenja oko njih predstavljaju retku pojavu.
Preduzetništvo i 
Jer, mnoga preduzeća opsednuta kvartalnim brojkama ignorišu ljude koji ih predstavljaju. “Zastupanje (neke kompanije) je jednostavno omogućavanje vašeg pristupa njenim platformama, koje nisu stvorene “tek tako”, samo za vas ili bilo koga pojedinačno, već postoje od samog početka (osnivanja firme)”, kaže 
Prošlost čovečanstva duga je oko 200 hiljada godina. Toliko dugo traje naša vrsta, Homo sapiens, prema našem trenutno najboljem nagađanju (moglo bi biti i nešto malo duže). Možda bi trebalo da uključimo i neke naše druge hominidne, čovekolike pretke, kao i da razmišljamo o čovečanstvu u nešto širem kontekstu. Ako uspemo da pravilno odigramo s kartama koje su nam podeljene, i iskoristimo potencijal kojim raspolažemo, mogli bismo kao vrsta postojati barem još više stotina hiljada godina. U stvari, to nas ne sprečava da živimo milionima godina. Vek trajanja jedne tipične vrste bića na ovoj planeti je oko milion godina. Dakle, naših 200.000 godina koliko smo dosad pregurali bi nas, po ljudskim merilima, tek sada uvelo u doba adolescencije: avaj, čovek u adolescenciji je dovoljno star da bi lako zapao u nevolju, ali istovremeno još uvek neiskusan i u nedostatku mudrosti, potrebne za pravilno zaključivanje i postupanje.
Dosad smo preživeli 200 hiljada godina – dve hiljade vekova. U osvitu čovečanstva su postojale ozbiljne opasnosti po ljudsku vrstu, od kojih su nam najpoznatiji udari asteroida, kao što se to, izgleda, dogodilo pre 65 miliona godina kada su najveći divovi među ondašnjim bićima – dinosaurusi – bili u trenutku zbrisani sa istorijske scene. To je jedna od onih vrsta opasnosti kojima smo izloženi sve vreme. Opasnosti su prisutne i u vidu komete, erupcija super-vulkana (poput erupcije Tobe), kao i opasnosti od prirodnih pandemija. Sve te stvari i rizici postoje s nama oko 2000 vekova. Dobra vest je da, u većini slučajeva, znamo da verovatnoća da se nađemo na udaru ovakvih opasnosti mora biti izvesno mala, jer da ih je čak i 1% po veku, malo je verovatno da bismo preživeli ovih dosadašnjih 2000 vekova. Znamo da prirodni uzroci katastrofa i izvori opasnosti, nažalost, i pored male verovatnoće da se dogode, moraju biti prilično izvesni. To je ona vrsta stvari koja vrstama na Zemlji dopušta da u proseku žive oko milion godina, ali, u najvećem broju slučajeva, ne mnogo više od toga.
Nuklearno oružje smo razvili 1945. godine. U tom trenutku, sve veća moć čovečanstva konačno je dostigla nivo kada smo postali neposredna opasnost po same sebe, ne samo po pojedince već i po čovečanstvo – opasnost ali i svojevrsnu mogućnost da sve što smo ikada izgradili, tokom stotinu milijardi života, nestane. Sva ova dostignuća koja su napravljena tokom prošlih eona – i ona koja bismo kao vrsta mogli doživeti – sve bi se to sada moglo srušiti kao kula od karata.
A možemo se suočiti s ovim izazovom i rešiti ga. Ne mislim da je to iznalaženje rešenja na bilo koji način neizbežna opcija, tako da ne pokušavam da sada pravim moralnu priču ili basnu o čovekovim manama – da smo se, eto, toliko trudili da, poput Ikara, uzletimo do Sunca, kada je njegova blizina dovela do našeg neizbežnog sunovrata. Mislim da to uopšte nije tačno. Trebalo bi, za početak, uzleteti ka Suncu. Tehnologija je verovatno neophodna kako bi čovečanstvo ostvarilo svoj puni pozitivni potencijal. To je svakako od suštinske važnosti za one vrste narativa, onih priča koje sam upravo ispričao o tome koliko dugo kao vrsta još možemo trajati ako bismo samo uspeli da dopremo do zvezda. A to nikada nećemo učiniti bez – tehnologije. Bez tehnologije ili tehnoloških poboljšanja koja će umnogome nadilaziti ove današnje kojima sada raspolažemo, verovatno ne bismo dostigli ni jedan procenat onoga za šta smo sposobni. Ista ta tehnologija, međutim, jeste i ono što proizvodi te opasnosti po našu vrstu, pa je ovo složenija priča od toga „da li je tehnologija dobra ili loša po čoveka“. Ovo je od suštinske važnosti, mada je tehnologija nešto što moramo pažljivije kontrolisati i usmeravati.
Šel je odradio fantastičan posao kombinujući analitičku filozofiju sa svojim preciznim zapažanjima i uvidima, kao i upoređivanja odlika: ove stvari mi se sviđaju u centralnoj temi knjige posvećenoj mogućem atomskom ratu. Učinio je to „pakujući“ svoje postavke u jednu vrstu evropske kontinentalne filozofije, pišući emotivno i angažovano, želeći da na taj način u knjigu što više „umeša“ sebe kako bi kod čitalaca pobudio emocije, uzdrmao ih i primorao da se suprotstave onome u šta idu njihove poreske pare – u razvijanje pretnje da će uništiti civile „njima suprotstavljenog Sovjetskog Saveza“ a na kraju, možda, uništavajući i celokupnu budućnost čovečanstva.
Još jedan filozof, John Leslie je 1996. napisao divnu knjigu, „Kraj sveta“, koja je bila prvo pravo istraživanje ne samo mogućih ishoda nekog nuklearnog rata već i, u širem kontekstu, misaoni obuhvat svih onih načina koji bi anulirali šanse čovečanstva da postigne dugoročni opstanak i svetliju budućnost: svi bi dobri izgledi mogli biti zbrisani masovnim odumiranjem; ova projekcija je rezime ishoda nastalih korišćenjem podataka proizašlih iz mnoštva naučnih disciplina. U stvari, brojni mislioci koji su se poduhvatili ovakve teme morali su da se pre svega izbore s mnoštvom naučnih podataka iz raznolikih disiplina, dok su naučnici morali da se poduhvate analize obilja postavki i naučnih zapažanja.
Moramo, takođe, biti posebno razboriti i obazrivi. Ne možemo čekati da stvari eskaliraju do nekog tragičnog, kolektivno emotivnog vrhunca, pa da se tek onda trgnemo, jer – svi nekako osećamo šta je to istinska katastrofa i kakve strašne stvari ona rađa. Moramo razmišljati unapred, kako nas neki od ovih „nezgodnih“ scenarija ne bi zadesio. A takvo razmišljanje o onome što ne postoji, o onome što će možda doći, što bi moglo biti ali se i ne mora ostvariti – to je već daleko teže. Sve ove projekcije i prognoze imaju zajednički imenitelj, tako da postoji zajednička klasa scenarija za koju su nam potrebne nove tehnike rešavanja. Nik je u svojoj knjizi upozorio na te egzistencijalne rizike, a oni su u samom fokusu i mog rada. Nik Bostrom je u pravu kada piše da, ukoliko razmišljate o potencijalu čovečanstva kroz čitavu našu moguću (dugoročnu) budućnost, onda su egzistencijalni rizici centralna pretnja tom potencijalu za kvalitetan i prosperitetan produžetak naše vrste. Sve su to stvari i opcije koje bi se mogle dogoditi već u našem stoleću, mogući realni ishodi koji bi mogli imati trajne posledice po celokupnu budućnost čoveka.
Sve su ovo zanimljive ideje koje nam ilustruju da se ovde možda radi o nekim velikim, suštinski važnim pitanjima. Možda su stvari koje činimo veoma pogrešne, ili možda postoje izuzetno dobre stvari koje bismo mogli učiniti – ali to naprosto ne činimo jer smo slepi za njih, ili pak nemamo moć da ih prepoznamo i uočimo. Pretpostavka je da će puno alternativnih rešenja i pristupa voditi u obmanu i zabludu, sasvim nesvesno i slučajno, ali iz najbolje namere, i zato bih – čak i ukoliko se ispostavi da su te alternative promašaji – ipak više voleo da što više nas postavlja takva pitanja koja smatramo značajnim i suštinski bitnim po naš opstanak. Bolje je pokušavati, pa makar donosili i neuspešna rešenja, nego ne činiti ništa. Jednom će se već desiti da neki ljudi, negde, u nekom trenutku, iznađu prava i dobra rešenja. I zato treba pokušavati, neprekidno.
Ova dobrotvorna grupa se takođe razvijala dalje. Na tom projektu mi se pridružio Mekeskil, i zajedno smo sa ostalima osnovali organizaciju čiji je moto „efikasni altruizam“: pokušavamo da iskoristimo svoj novac tako da učinimo što više dobrih stvari, takođe nastojeći da svoje karijere i pozive iskoristimo u tom pravcu. Kada saznamo da, recimo, 1.000 dolara može spasti nečiji život, njihova reakcija nije nešto tipa „Okej, evo 1.000 dolara“, već je „Okej, a šta bi se moglo učiniti sa 10.000 dolara“? Spasti deset života? Koliko bih života mogao da spasim tokom svog života da sam ovo pitanje ozbiljno shvatio? Ukoliko sačinite ovakve ili slične kalkulacije, tipična osoba iz jedne bogate zemlje – osoba koja bi ovakav pristup problemima shvatila veoma ozbiljno, vodeći skroman život i odručući se većine svojih prihoda kako bi tim novcem pomagao drugima – možda bi takav pojedinac mogao spasti oko hiljadu života tokom svog života i karijere – što je, otprilike onoliko života koliko je spasao jedan Oskar Šindler.
A onda, kad porazmislite šta je to što opravdava demokratiju, to je ta saglasnost vladajućih. Ali, kako da se nosimo sa tim? Postoje li načini na koje bismo mogli preduzeti korake da naš glas danas damo u ime onih koji će nastupiti tek u budućnosti? Ako bismo uspeli u ovome, to bi moglo doprineti razrešenju nekih od navedenih izazova, začetku shvatanja budućnosti na primereno ozbiljan način, dajući ovakvom shvatanju neku vrstu političke moći i legitimiteta, bilo da je to meka moć, kao što se to pokušava, recimo, u Velsu, gde postoji komesar za buduće generacije (jedna vrsta poverenika za ocenu samoodrživosti političkih opcija); takav komesar bi vlastima mogao postavljati pitanja i tražiti odgovore, ili možda čak i upotrebiti „tvrdu moć“ zarad opšte buduće dobrobiti. Možda treba osnovati neku vrstu “političke komore”, koja bi analizirala zakonodavstvo u interesu i u ime budućih generacija. Kako biste osmislili takvo šta? Kako biste se osigurali da ovakvim političkim telom neće ovladati trenutni, kratkoročni politički interesi, ili korporativni interesi? Da li je takvo šta iole moguće? Postoje li načini za ostvarivanje politika utemeljenih na etičko-ekološkoj održivosti i samoodrživosti? Šta je sa ovakvim pristupom u međunarodnim okvirima? Kako i čime možemo garantovati pozitivan ishod naše budućnosti?
Od 1940. godine do danas, na stotine patogena pojavilo se ili bi se u talasima iznova razbuktavalo u područjima gde, ponekad, nikada dotad nisu registrovani. To je slučaj i sa virusom koji prouzrokuje gubljenje imunteta (HIV), sa Ebolom u zapadnoj Africi i Zikom na američkom kontinentu. Većina njih (60%) je životinjskog porekla. Neki potiču od domaćih ili divljih ali uzgajanih životinja, ali većina (više od dve trećine) njih potiče od divljih životinja.
Ebola to dobro ilustruje. Studija iz 2017. otkrila je da epidemije virusa, čiji je izvor lokalizovan u različitim vrstama slepih miševa, češće izbijaju u oblastima zapadne i centralne Afrike, koje su nedavno pretrpele velika krčenja šuma. Kad sečemo njihove šume, onda rasterujemo životinje kojima je ta šuma bila dom – u ovom slučaju, razjurili smo slepe miševe – nagoneći ih da se veru o drveće u našim baštama i farmama. Stoga je lako zamisliti šta se dalje dešava: čovek guta pljuvačku voćnog slepog miša, a biva inficiran prilikom zagriza voćke prekrivene salivom ovog letećeg sisara; ili, dok, recimo, pokušava da ulovi i ubije dotičnog nepoželjnog posetioca, izlažući se pritom mikrobima koji su našli utočište u njegovim tkivima. Ovakvo mnoštvo virusa poteklih od slepog miša – ali koji ostaju potpuno bezopasni u samom nosiocu – uspeva da prodre u ljudsku populaciju. Navedimo kao primer već pomenutu Ebolu, ali i Nipu, infektivnu upalu mozga (posebno u Maleziji ili Bangladešu, sa smrtnim ishodom u 70% slučajeva), ili Marburšku hemoragičnu groznicu (smrtonosnu u 88% slučajeva, posebno u Istočnoj Africi). Taj fenomen se naziva „prelazak barijere među vrstama“. Dokle god se bude učestalo javljao, može omogućiti životinjskim mikrobima da se prilagode na naša tela, i evoluiraju do tačke kada postaju patogene.
Isto je i kada se radi o bolestima koje prenose krpelji. Postepenim krčenjem šuma američkog severoistoka, urbani razvoj pogađa životinje poput oposuma, koje doprinose regulisanju populacije krpelja, dok istovremeno dozvoljavaju procvat vrstama koje su mnogo manje efikasne u ovom području, poput belonogog miša i jelena. Kao rezultat ovog procesa, dolazi do lakšeg širenja bolesti koje prenose krpelji. Među njima je i lajmska bolest, koja se prvi put pojavila u Sjedinjenim Državama 1975. Tokom proteklih dvadeset godina identifikovano je 
Međutim, postoji mnogo više životinja koje se razvijaju unutar našeg sistema industrijske poljoprivrede. Tu su stotine hiljada životinja natrpanih jedna na drugu, čekajući da ih odvedu u klanicu: ovo su idealni uslovi za transformaciju mikroba u smrtonosne patogene. Na primer, virus ptičjeg gripa, podstaknut plovkama i patkama, seju pustoš na farmama ispunjenim pilićima u zatočeništvu, gde mutiraju i postaju virulentniji – proces toliko predvidljiv da se može reprodukovati u laboratoriji. Jedan od njihovih sojeva prenosi se na ljude i pritom ubija više od polovine zaraženih. Tokom 2014. godine je u Severnoj Americi moralo biti ubijeno na desetine miliona živine
U Bengalu, Britanci su posegli za ogromnim močvarnim područjima Sundarbansa kako bi u njima razvili uzgajanje pirinča, izlažući tamošnje stanovništvo bakterijama koje se nalaze u ovoj čime-sve-ne-zagađenoj stajaćoj vodi. Pandemije izazvane tim kolonijalnim upadima ostale su aktuelne do današnjeg dana. Makakijev Lenti virus postao je – HIV. Bakterije iz Sundarbanskih baruština – danas su poznate kao kolera; ovi mikroorganizmi su do danas izazvali sedam pandemija, od kojih je poslednja buknula na Haitiju.
Tokom intervjua sa kineskim televizijskim voditeljem Šui Džunijem, Brajant je izrazio želju da pomogne deci i u Kini i Sjedinjenim Državama, naime, kako bi međusobno učila o kulturi one druge zemlje, te na taj način proširili svoje horizonte – a sport je zajednički, univerzalni jezik. Fond je od tada u SAD podržao nekoliko grupa kineskih tinejdžera koji su se uključili u kulturne razmene na potezu SAD-Kina. Na javno održanom pomenu Kobiju Brajantu i njegovoj ćerki Đijani održanoj 24. februara, Vanesa Brajant, Kobijeva supruga je u svom govoru spomenula da je Đijana umela da tečno govori i čita mandarinski kineski, pa čak i da ga piše.
Uprkos sporenjima oko kontroverznih pitanja koja uključuju NBA i Kinu, izdržljivost veza na nivou pojedinaca, poput onih koje su stvorene između Kobija i kineske javnosti dokaz su da dobra volja i međusobno povezivanje mogu izdržati test “zvaničnih” državničkih neslaganja, onih na nivou političkih predstavnika. Hiljade domaćih navijača je tokom Olimpijskih igara u Pekingu nosilo dresove Lebrona Džejmsa i Kobija Brajanta, uz NBA logotipe izmešane s amblemima kineske zastave, puneći košarkaške arene u kojima su se Kinezi sjatili kako bi gledali njih dvojicu i ostale NBA gladijatore. Neki kineski navijači izrazili su kontradiktorna osećanja, u rasponu od ljubavi prema svojoj domovini, ljubavi prema jednoj izrazito američkoj sportskoj igri i ljubavi prema američkim sportistima, koji su uticali na njih tokom perioda odrastanja. Njihovo unutrašnje otkrivanje proizašlo je iz čvrstih veza, iskovanih od ambasadora kulture kakav je bio Kobi Brajant.
:format(webp):no_upscale()/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_asset/file/19805339/total_cases_covid_19_who.png?resize=640%2C451&ssl=1)
:format(webp):no_upscale()/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_asset/file/19782405/Coronavirus_Symptoms___WHO_joint_mission_2.png?resize=640%2C343&ssl=1)
:format(webp):no_upscale()/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_asset/file/19769372/Screen_Shot_2020_03_05_at_8.49.26_AM.png?resize=640%2C387&ssl=1)
:format(webp):no_upscale()/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_asset/file/19788825/estimate_case_fatality_hubei_age.jpg?resize=640%2C323&ssl=1)
:format(webp):no_upscale()/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_asset/file/19782413/Covid_19_CFR_by_age_vs._US_Seasonal_Flu_3.png?resize=640%2C440&ssl=1)
:format(webp):no_upscale()/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_asset/file/19751074/Viruses_with_corona_update_covid.jpg?resize=640%2C1211&ssl=1)
:format(webp):no_upscale()/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_asset/file/19780411/travel_sales_change_desktop.png?resize=640%2C313&ssl=1)
:format(webp):no_upscale()/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_asset/file/19787964/covid_19_testing_per_capita.jpg?resize=640%2C800&ssl=1)
:format(webp):no_upscale()/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_asset/file/19780273/flattening_the_curve_final.jpg?resize=640%2C360&ssl=1)
Ukratko, Covid-19 ima potencijal da 2020. godinu učini daleko gorom od tek „još jedne sezone teškog oblika gripa“. Da bismo razumeli zašto je to tako, moramo primeniti jedan sofisticiraniji postupak i okvir delovanja od onog kojim se, u dokolici, bavi većina laičkih komentatora – uključujući tu i milijardere.
To znači da se ograničenja putovanja često nameću prekasno da bi se zaustavilo širenje zaraznog virusa duž ruta između 3.000 najprometnijih aerodroma na svetu. Ono što je važno nije ona geografska već „efektivna udaljenost“ tokom putovanja.
Sociolog i lekar Nikolas Kristakis, nekadašnji diplomac Harvarda a sada predavač na Jejlu je ukazao kako je sličan obrazac svojevremeno postojao i na Harvardu, u trenutku kada je svinjski grip H1N1 prodro u kampus. “Brzina kojom se grip širio tokom ove epidemije je neposredno zavisio od različitih aspekata ‘položaja’ i ’statusa’ koji su tadašnji prenosioci gripa imali na društvenim mrežama”, piše Kristakis. „Oni studenti koji su imali više prijatelja i koji su bili centralne figure u svojoj lokalnoj grupi ’prijatelja’ – kao i oni čiji se prijatelji nisu međusobno poznavali – dobili su ga pre svih ostalih.“
Usled svih ovih prethodno pobrojanih razloga, broj za sada poznatih slučajeva u Sjedinjenim Državama (436) mora biti odmah isključen iz igre, i to barem za jedan red veličine (dakle, 10 puta većeg obima) ili, što je još verovatnije, za dva reda veličine (100 puta); ovo se, naprosto, dešava usled katastrofalnog nedostatka medicinskih setova za brzo testiranje. Prema Satoras-Vespinjanijevom Modelu globalnog širenja i mobilnosti epidemije, Sjedinjene Države su peta zemlja po ranjivosti na prodor korone iz inostranstva – nakon Tajlanda, Japana, Tajvana i Južne Koreje. Ukoliko se pokaže da će SAD imati proporcionalno onoliko slučajeva koliko ih trenutno ima Južna Koreja, Sjedinjene Države će u najskorijoj budućnosti imati oko 46.000 zaraženih i više od 300 smrtnih slučajeva – ili, možda, „samo“ 1.200 smrtnih slučajeva ukoliko stopa smrtnosti u SAD-u bude slična onoj koju sada ima Italija.
Konačno, kablovske vesti i onlajn društvene mreže bi se lako mogle osloniti na širenje alarmantnih i potpuno lažnih priča o pandemiji – poput već naširoko rasprostranjene mape globalnih vazdušnih ruta koje su, prema jednom australijskom veb-sajtu, prikazale „podatke o letovima koje je imalo oko pet miliona stanovnika Vuhana koji su leteli tokom one kritične dve nedelje – pre nego što je izbila epidemija u ovom gradu koji je sada pod ključem.”
Prema Stefanu Eversu, neurologu i specijalisti za glavobolje, otprilike svaki treći pacijent doživi olakšanje od napada migrene doživljavanjem vrhunca tokom seksualne aktivnosti, odnosno orgazmom. Evers i njegov tim 
Redovno doživljavanje orgazma kroz seks ili masturbacijom, takođe, može pospešiti opuštanje i olakšati ulazak u san. Serotonin, oksitocin i norepinefrin – sve su ovo hormoni koji se oslobađaju tokom seksualnog uzbuđenja i orgazma, a sva su tri poznata po tome što efikasno uklanjaju hormone stresa i podstiču opuštanje, što vam olakšava da zaspite.
Napetost između ovih pogleda i „vizija“ nalaze se u samom središtu borbi oko pojedinih zgradnih lokacija, kao i šireg fronta i sučeljavanja oko načina na koji treba pristupiti ublažavanju stambene krize. A sve donedavno gotovo da nije bilo podataka koji bi tu dilemu razjasnili na mikro-nivou: obimu koji obuhvata komšiluk površine od jednog ili dva bloka. Čak je verovatno i da bi obe ove priče mogle istovremeno biti istinite: da bi stambena novogradnja mogla doprineti snižavanju stanarina duž područja pod kojima se prostire metro, iako je to, već po tradiciji, signal da popularnost određenog susedstva automatski povećava zakupnine u objektima koji su u neposrednoj blizini.
Tipovi zgrada za stanovanje koje su u predmet ovih studija – zgrada izgrađenih shodno tržišnom principu, koje imaju 50 ili više stambenih jedinica – sada predstavljaju većinu novih stambenih objekata. A vlasnici novih stanova danas pretežno ciljaju na one podstanare koji imaju veća primanja; prema Harvardskom zajedničkom centru za stambeno istraživanje, sadašnja renta iznosi 1.620 dolara mesečno, što je 78% više od srednje (prosečne) zakupnine na nivou čitavih Sjedinjenih Država), s tim što se jaz između tih brojki (odnosno najaktuelnijih područja SAD i ostatka te zemlje) sve više produbljuje (
“Dobrostojeća klijentela već želi da se doseli u (takav) komšiluk”, rekao je Mast, želeći da upravo ovako, u najkraćem, iznese svoja zapažanja na predstojećem – po svemu sudeći burnom – javnom skupu, sazvanom upravo zbog objavljivanja takvog plana i predloga. “Tako da možemo izgraditi ovu zgradu koja će im dati one tipove stambenih jedinica u kojima bi želeli da žive. Ili, ukoliko to ne budemo učinili, uzeće neki stan u blizini i renovirati ga.”
U nekim drugim kontekstima, moguće je i to da bi novi stanovi koji se prodaju po tržišnoj ceni mogli dovesti do toga da jedan broj obližnjih vlasnika ‘obuzda’ svoje najamnine, čak i ukoliko bi to prouzrokovalo preispitivanja nekih drugih stvari, recimo, koliko je cena njihovih zakupnina bila niska. Moguće je, čak, i da rentijeri stanova za one s nižim primanjima mogu u početku osetiti neki benefit od nove gradnje, čak i ako bi dugoročno mogli imati koristi od toga (kako nove zgrade vremenom stare i, samim tim, postaju cenovno pristupačnije, ili kako stanari sa većim primanjima idu dalje, izlazeći iz ovih trenutno ‘vrućih’ prostora i kvartova, tako bi oni mogli postati pristupačniji i manje dobrostojećim podstanarima).
Ali, desničari su odbili da prihvate očigledno. Umesto toga, “pogurali” su jedan alternativni narativ u kojem su liberali nekako izazvali krizu, prisiljavajući siromašne nedužne bankare da pozajmljuju novac obojenima (obično to nije bilo tako eksplicitno formulisano ili iskazano, ali je ta poruka bila jasna). Ovaj je narativ bio takvo očigledno stavljanje sopstvenih interesa ispred interesa svih drugih da je teško i poverovati da je tu priču iko shvatio ozbiljno; pa ipak, neki uticajni ljudi su ovaj narativ ‘kupili’. A među tim ljudima je bio i 
Da budemo fer i pravedni, panika usled deficita nije bila tako ogoljena prevara kao tvrdnja da su dobrotvorci prouzrokovali 
Evo kako to funkcioniše: Za nekoga ko kupuje knjige, Bukšop se neće mnogo razlikovati od Amazona (Budući da je platforma još uvek u beta verziji sklopljenoj za šest meseci, ipak neće biti tako besprekorno „sašivena“ kao Amazonova). Kliknete na sličicu s knjigom, skinu vam pare s kartice, a vi dobijete ono što ste odabrali. Prava razlika je u tome kako se deli 
Autori koji su dobili pozitivne kritike, poput Malkolma Herisa ili Vijet Tan Ngujena (Malcolm Harris, Viet Thanh Nguyen) su na Tviteru već izrazili podršku projektu, a u planu je da dobiju širu podršku prodavaca knjiga. “Isplovili smo”, kaže Kolin Koleri (Colleen Calleri), koja radi u marketinškom odeljenju knjižare ‘Brooklin’s Books Are Magic’. „Knjižarstvu i prodaji knjiga je već tako dugo potrebna alternativa Amazonu, i srećna sam što je jedna takva napokon „porinuta“!“
Snimci leta pokazuju da je Bombarder stigao na istanbulski aerodrom Ataturk u 5:12 ujutro po lokalnom vremenu. Jedan od razloga za ovu „usputnu stanku“ bio je zbog predostrožnosti i kao sigurnosna procedura, kako bi se izbegle potencijalne sumnje koje su japanske vlasti možda u tom momentu već imale, a ticale su se plana leta koji bi povezivao Japan s Bejrutom, tvrdi osoba upoznata sa temom. Kraće, rečeno, direktan let od Tokija ka Bejrutu bi bio isuviše naivan i nesmotren.
Tehnološke kompanije, uključujući Facebook Inc. i Amazon.com Inc., već duže tvrde kako ne snose odgovornost za probleme na svojim platformama, argument koji je Airbnb izneo u sudskim sporovima, uključujući tužbu pokrenutu u Santa Moniki, Kalifornija, koja se ticala ilegalnog iznajmljivanja stanova. Neki gradski zvaničnici i regulatori osporavaju tu poziciju. Servis za deljenje vožnje Uber Technologies Inc. je u novembru izgubio dozvolu za rad u Londonu nakon što su regulatori otkrili brojne slučajeve neovlašćenih vozača koji ovu aplikaciju koriste za preuzimanje kupaca.
Ovaj post je postao viralan, a negodovanje javnosti iznenadilo je rukovodioce Airbnba. U to vreme je timom za bezbednost u Airbnb-u rukovodilo samo nekoliko ljudi. Kompanija je ubrzo zaposlila još njih, a ovo odeljenje je na kraju naraslo na oko 300 zaposlenih.
Margaret Ričardson ispred Airbnb je rekla da na naknadne „pozadinske“ provere neki gledaju kao na diskriminatorske prema određenim grupama, uključujući ljude koji su ranije bili zatvarani. Ona je dodala da su neki zagovornici reforme krivičnog pravosuđa, savetovali ovu kompaniju „da provera prošlosti nije primerena, i da neki klijenti bivaju nepotrebno isključeni sa Airbnb plaforme“ zbog nekih davnih, starih krivičnih dosijea.
Jer, nenadano saznavši da život na njihovoj planeti nije fenomen koji je neponovljiv i jedinstven u svemiru, kao ni da čovek nije jedino biće koje poseduje svest i razum – oni koji su religiozni bi mogli zahtevati radikalno nove načine razmišljanja o sebi: Koliko smo mi, zapravo, „posebni“ i „sveti“ to jest “obogotvoreni” nekim Višim entitetom u koji verujemo? Da li je Zemlja privilegovano mesto za postojanje života? Imamo li obavezu da se brinemo za bića na drugim planetama? Treba li da preobratimo vanzemaljce u “moju” ili “našu” religiju? Ova pitanja upućuju na jedno dublje pitanje, naime, o tome mogu li se naše religije prilagoditi ideji da ljudi nisu jedina živa bića u svemiru sposobna da obožavaju Boga i služe mu.
Tejarovi spisi se nikada nisu „izlili“ u glavne tokove katoličke dogme, bivajući potiskivani od 1962. Suprotno tome, ideje brata Gaja Konsolmanja 
Mnogi muslimani veruju da islam zabranjuje prozelitizam (koji je „manija ili pomama obraćanja u neku veru pristalica druge vere ili neverujućih, težeći da ih, naročito nečasnim ili ružnim sredstvima, pridobiju na svoju stranu“). Ipak, i pored glavne struje koja dozvoljava mogućnost postojanja i-tija, nekoliko islamskih grupa smatra da, po Zakonu božjem, osvedočenom kroz Islam, za prave muslimane „Nema pravog boga osim Alaha, a Muhamed je Božiji izaslanik na Zemlji“; ovo podrazumeva da oni koji nisu muslimani i ne upražnjavaju Islam postaju pretnja njihovoj veri, i zato nemuslimani moraju biti prevedeni u Islam. Na osnovu toga, možemo očekivati da će brojni muslimani želeti da i-tija takođe preobrate u muslimana.
Mogu li se izvući bilo kakve pouke iz pažljivijeg preispitivanja religioznih doktrina i onome što se može dogoditi unutar vera i verujućih pri prvom kontaktu sa i-tijem? Da. Stoga je verovatno tačna ona stara poslovica, „teologija koja se udala za nauku današnjice postaće udovica sutrašnjice“. Većina onih glavnih religija koje prihvataju mogućnost postojanja živih i razumnih bića u svemiru, ili koje su pokazale fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja novim saznanjima, verovatno će opstati, dok će se „tvrdoglave“ vere suočiti sa većim izazovima. Kao što je već rečeno, postoji mogućnost da se adventisti, kreacionisti i rimokatolici suoče sa nekim posebnim izazovima.
Džošua Feris, “Tada smo došli do kraja” (‘Then We Came to the End’, Joshua Ferris)
Mohsin Hamid, „Kako postati bezobrazno bogat u Aziji prosperiteta“ (‘How to Get Filthy Rich in Rising Asia’, Mohsin Hamid)
“Mobi Dik”, Hermana Melvila (‘Moby Dick’, Herman Melville)
„Stvari se raspadaju“, Činue Ačebea (‘Things Fall Apart’, Chinua Achebe)
Dejv Egers „Hologram za kralja“ (‘A Hologram for the King’, Dave Egers)
„Don Kihot“ Miguela de Servantesa (‘Don Quixote’, Miguel de Cervantes)
„Nešto se dogodilo“ Džozefa Helera (‘Something Happened’, Joseph Heller)
“Beli tigar” Aravinda Adige (‘The White Tiger’, Aravind Adiga)
„Đavo nosi Pradu“, Lorin Vajsberger (‘The Devil Wears Prada’, Lauren Weisberger)
„Gospodar muva“ Vilijema Goldinga (‘Lord of the Flies’, William Golding)
Čip je to postigao bez ikakvog diskretnog, tajnog, konspirativnog ili poluanonimnog uključivanja “treće strane” to jest dojava nekih svojih „ortaka i ekipe“ iz FAANG-a (zaposlenih na ključnim pozicijama u kompanijama Facebook, Amazon, Apple, Netflix, Google, s kojima gotovo svaki sjajan broker ili fond-menadžer mora da komunicira ne bi li od njih doznao šta je sledeća “velika stvar” u koju treba ulagati novac).
„Spremni smo da izgledamo drugačije u odnosu na postojeće referentne vrednosti“, rekao je Rid. “Mislim da ako u našem poslovanju ima nečega što je protivno glavnim strujama i kretanjima, pa, to je onda to – neka tako i bude. Ako mi se sviđa (da uložim novac u) Epl, postaću vlasnik nekih akcija ove kompanije. A ukoliko mi se on ne sviđa, pa – neću ga imati u portfoliju fonda kojim upravljam.”
Fond kojim upravlja poseduje jak “odbrambeni štit” i „zaštitni krov“. Rid i kolege napravili su značajna ulaganja u, recimo, kompanije koje se bave transferom novca, uložili su i u osiguravajući konglomerat White Mountains, potom u brojne firme koje se bave diskontnom maloprodajom, u kompanije koje se bave zdravstvenim uslugama ali i u Ball Corp – kompaniju za izradu tegli i staklene ambalaže, koja se, verovali ili ne, pokazala kao najbolji igrač na S&P 500 tokom prva tri kvartala 2019.
Ta promena u stavu nije uvek bila dobrodošla. Oni koji su odlučili da učestalije menjaju poslove bili su primorani da pažljivo i kreativno grade svoje radne biografije, kako bi lista radnih mesta na kojima su boravili prikazala širinu njihovog iskustva, demonstrirajući pritom odanost kompaniji. Međutim, poslodavci su uglavnom izbegavali radnike koji su voleli da menjaju poslove, jer je to po njih bio rizičan potez: zaposle, obuče i investiraju u nekoga ko je pokazao sklonost ka odlasku na neko drugo mesto.
Najveći deo zaposlenih koji su imali uvećanje primanja tokom prelaska na drugi posao imali su radnici angažovani u informatičkoj industriji (9,7%), potom građevinski radnici (8,7%) i profesionalni i poslovni servisi, iz uslužnog sektora (8,3%). Samo su dve industrije doživele pad plata prilikom promene radnog mesta – sektor slobodnog vremena („
Kada je početkom ove jeseni lanac brzih restorana Tender Greens odlučio da testira novo jelo na svom jelovniku – po receptu koji je uključivao „meso biljnog porekla“ – ova firma se prilikom traženja nabavljača nije automatski okrenula kompanijama poput „Impossible Foods“ ili „Beyond Meat“, već malo poznatom proizvođaču zvanom „Abbot’s Butcher“ (Opatov mesar), koji svoju uslugu opisuje kao „zamenu za životinjsko meso u proizvodnji veoma ograničenog, odnosno malog obima“.
Njena seckana „piletina“ se, u stvari, pravi od graška i pšeničnih proteina, bilja poput žalfije i timijana, soli i bibera – bez konzervansa, aditiva ili veštačkih aroma ili boja. „Mislim da u kategoriji zdravih namirnica baziranih na biljkama postoji toliko inovacija i toliko uzbuđenja oko toga šta se sve može razviti u laboratoriji, kao i kako nauka može dati svoj doprinos ovoj kategoriji potpuno novih vrsta namirnica“, kaže Keri Song. “Međutim, na kraju dana, sve se svodi na geslo i fakat: ” Mi pravimo – hranu”, koliko god da je ona inovativna i kreativna. Mislim da ljudi neretko zaboravljaju da naše proizvode treba da tako i tretiraju – kao hranu, što ona i jeste.”
Izvesna potražnja već postoji. Izvršni direktor kompanije Chipotle, lanca meksičkih grill-restorana, na primer, izjavio je za Blumberg da je njegovo osoblje već kontaktiralo i razgovaralo sa proizvođačima „mesa“ biljnog porekla, ali da se „nažalost, ono ne bi uklapalo u naše principe ‘hrane sa integritetom’ zbog prerade, koliko sam uspeo da razumem, koja je potrebna da bi biljni ukus bio nalik klasičnom hamburgeru…” Uostalom, kako bi “taj-neki-zdravi-biljni-hamburger” poklonici Čipotleovog “opusa“ uopšte mogli da upoređuju sa ovom mitskom meks-roštiljarnicom, legendarnom upravo zbog svojih dobrih klasičnih buritosa, takosa, halapenjosa, enčilada, kesadilja, oahaka, empanada, takitosa, klajudasa ili – kako preskočiti – čili kon karnea… što je, po donosiocima odluka u vrhu Čipotlea „hrana sa integritetom“ – za razliku od „lažnog mesa“. “Opatov mesar“ je, sa druge strane, nedavno testirao svoj chorizo od biljaka (čorizo je, originalno, svinjska kobasica poreklom iz Portugala i Španije). U EM-u eksperimentišu kakva je ova nova namirnica u kombinaciji s menijem kojeg ima Mod Pizza, lanac koji se fokusira na kvalitetne sastojke.
Kompanija MGNTO, koju je osnovao sa 19 godina, razvila je distributivnu mrežu koja je brojala više od 400 distributera u 43 države na četiri kontinenta, pre nego što ju je prodao. Zatim je osnovao privatni hedge fond Cilvo koji je za svoju investicionu strategiju koristio sopstvene alate za tehničku analizu i dizajnirao model za algoritmičko ocenjivanje investicionih prilika. Algoritam je pratio 32 parametra za 1,8 milijardi transakcija na američkoj berzi NASDAQ i ostvario 89 odsto tačnosti sa svojim modelom predikcije.
Imao sam još jednu srećnu okolnost što sam imao samo 19 godina, a nisam imao sopstvenu porodicu koja bi zavisila od mojih primanja, u kom slučaju sumnjam da bi proces bio tako jednostavan. Tada verovatno ne bih napuštao radno mesto, već bih paralelno žonglirao posao, biznis i privatni život i to bi trajalo dosta duže i bilo mnogo teže. Preporuka za svakoga ko planira da pokrene sopstveni biznis, uz odsustvo značajnijeg kapitala, bi bila da idete postepeno bez ugrožavanja izvora prihoda ukoliko imate porodicu koja zavisi od vaših primanja, a ukoliko nemate tu obavezu na sebi, da ne dajete otkaz dok makar ne potvrdite pretpostavku o poželjnosti vašeg rešenja.
Alan Tjuring se pitao šta je potrebno da bi mašine postale inteligentne. Džon fon Nojman pitao se šta je potrebno da bi se mašine samostalno reprodukovale. Klod Šenon pitao se šta je potrebno da bi mašine pouzdano komunicirale, bez obzira na to koliko „šuma“ i smetnji „gacalo“ procesorskim funkcijama. Norbert Viner se pitao koliko će vremena biti potrebno da mašine preuzmu kontrolu.
U proteklih sto godina, elektronika je prošla dve fundamentalne tranzicije: iz analogne u digitalnu i iz vakuumskih cevi (tzv. „lampaške“ tehnologije) u čvrste, integrisane komponente. To što su se ovi prelazi desili zajedno i u isto vreme ne znači i da su neraskidivo povezani. Baš kao što su digitalni matematički proračuni izvedeni zahvaljujući „lampaškoj“ tj. tehnologiji vakuumskih cevi, tako se analogne matematičke operacije mogu izvesti iz novonastale, procesorske (tranzistorske) tehnologije. Analogno računanje je živo i dobro, iako su vakumske cevi komercijalno izumrle (ostale su u proizvodnji vrhunskih audio-uređaja čija je toplina i vernost reprodukcije zvuka nemerljiva u poređenju sa tzv digitalnim audio izvorima – ovde je ujedno i prikriveni ishod ove priče, koji ide u prilog „analognim stvarima” u budućnosti).
U analognim računskim operacijama složenost je u topologiji mreže, a ne u kodu tj. programu. Informacije se obrađuju kao kontinuirane funkcije vrednosti, kao što su napon i relativna frekvencija pulsa, a ne logičkim operacijama na diskretnim nizovima bitova. Digitalno računanje, netolerantno na grešku ili dvosmislenost, zavisi od ispravljanja-korigovanja grešaka na svakom koraku ovog „puta“. Analogno računanje toleriše greške, omogućavajući vam da živite s njima (podsetimo se onolikih malformacija i „sitnih greščica“ u svačijem genetskom kodu).
Analogni računari takođe posreduju pri ovim transformacijma, koje se odvijaju između dva oblika informacija (vremenskih i prostornih): između struktura u prostoru i ponašanja u vremenu. Nema koda odnosno programa, i nema programiranja. Nekako – a mi to još ne razumemo u potpunosti – priroda je, s druge strane, evolucijom usavršila svoje „analogne računare“ – nama poznatije kao nervni sistem – koji utelovljuju informacije apsorbovane iz spoljnog sveta. Naši „analogni računari“, odnosno nervni sistemi – mozgovi – uče. Jedna od stvari koju nauče je kontrola. Nervni sistemi uče da kontrolišu sopstveno ponašanje, istovremeno učeći kako da kontrolišu svoje okruženje, do mere u kojoj je to moguće.
Sejber i njegovi nastavljači ubrzo su postali ne samo sredstvo za pronalaženje karata raspoloživih avio-sedišta već i sistem koji je počeo da kontroliše, uz decentralizovanu obaveštajnu i informatičku mrežu, kuda će avioni leteti i kada.
Čak ni u digitalnom dobu, ovo se ne može definisati u bilo kakvom strogo logičkom smislu, jer 
Treći zakon nudi utehu onima koji veruju da, sve dok ne budemo do kraja dokučili (našu, ljudsku) inteligenciju, ne treba brinuti o „nadljudskoj inteligenciji“ koja bi mogla nezavisno i nekontrolisano od nas nastati među mašinama. I pored svega, u Trećem zakonu postoji rupa. 
VCG
I
Makron je na balkonu u dvorištu Jelisejske palate, okružen evropskim i francuskim zastavama, rekao da želi da “predvodi evropsku renesansu, stvarajući Evropsku uniju koja bi inspirisala svoje građane i brinula za njih. Rekao je da je potpuno uveren u novu eru obnovljene saradnje između Pariza i Berlina, u cilju pokretanja evropskog projekta u srcima i glavama njenih građana a ne samo u u dosadnim prostorijama za evropske sastanke. “Ključ za ponovno pokretanje jeste Evropa koja štiti (svoje građane)”, rekao je.
Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.
Investicija će pomoći da Quantastica unapredi i komercijalizuje proizvode i da se pozicionira na tržištu kvantnog računarstva koje je sada u povoju, a čija se eksplozija očekuje u narednih nekoliko godina. Takođe, važno je istaći i da je to što jedna nordijska zemlja subvencioniše startape privlačnim iznosima presudilo da se odlučim baš za Icebreaker.
Iako naš fond ulaže prvenstveno u firme iz Nordijskih i Baltičkih zemalja, Quantastica nam je privukla pažnju jer je ono na čemu oni rade približava svet kvantnih kompjutera većem broju korisnika, samim tim ima veliki potencijal. Srbija i region bi u budućnosti mogli da budu vrlo interesantni zbog količine talenta a opet znatno manje konkurencije što se tiče VC fondova.
POST